U skladu sa potrebama izgradnje sistema podrške za volontere i volonterke programa „Stariji brat, starija sestra“ (dalje: SBSS), koji realizuje udruženje DAJ MI RUKU, usluga Pomoć pomagačima se u okviru ovog programa primenjuje od njenog samog početka, od 2011. godine, i traje i danas. U programu SBSS su angažovani studenti i studentkinje humanističkih nauka, druge, treće i četvrte godine (socijalni rad, psihologija, učiteljski fakultet, pedagogija, specijalna pedagogija i sl.) sa Univerziteta u Beogradu i Nišu. Volonteri/ke su uzrasta između 19 i 26 godina, oba pola, i dolaze iz različitih gradova Srbije. Namera programa je da se deci sa smetnjama u razvoju i ostaloj deci iz osetljivih grupa pruži psiho-socijalna pomoć, uz promovisanje ideje volonterskog rada. Glavni princip rada je uspostavljanje trajnog odnos i interakcije između jednog studenta i jednog deteta, a osnovni teorijski okvir u pružanju ove usluge je teorija osećajnog vezivanja, koja obrazlaže važnost korektivnih odnosa u prevazilaženju nesigurnih obrazaca vezanosti.
Do sada su realizovana 4 ciklusa projekta SBSS u Beogradu i 2 u Nišu. Jedan ciklus traje oko 15 meseci, i za to vreme se realizuje oko 11 susreta sa volonterima u okviru usluge PP. Najveći broj aktivnosti su u obliku grupa vođene psihodrame u trajanju od 2,5h. Aktivnosti imaju karakter obrade ličnog sadržaja (pomažućeg karaktera) od značaja za profesionalni rad, ali i edukativni kroz teorijsku obradu različitih tema. Do sada je kroz uslugu PP prošlo oko 45 volontera.
U radu sa volonterima primenjuju se sledeći modeli grupnog rada: grupna psihodramska terapija. grupe podrške, grupna supervizija (eksterna i za volontere), online grupni susreti, radionice.
Za više informacija o programu “Stariji brat, starija sestra” udruženja DAJ MI RUKU: office@dajmiruku.org, www.dajmiruku.org
Utisci volontera i volonterki
I ciklus (2011-2013):
“Sve probleme i izazove na koje sam nailazila, sve trenutke u kojima mi je bilo teško, u kojima nisam znala da radim i kako da se postavim, sve smo to prolazili i rešavali na psihodrami. Ono što mi je takođe bilo jako korisno jeste odnos sa ostalim volonterkama. Na psihodrami smo iznosile svaka svoj problem, davale jedna drugoj podršku kao i predloge za rešavanje problema. Uvek sam se osećala rasterećeno nakon psihodramskih radionica.”
II ciklus (2013-2015):
“Za mene neko novo iskustvo. Mesto gde smo svi mogli da se otvorimo i da kažemo kako se osećamo i kakav problem imamo, ako postoji. Zajedno smo nalazili rešenja. Takođe smo obrađivali i teme koje su bile korisne u našem ali i daljem radu.”
III ciklus (2015-2017):
“Ja sam obožavala psihodramske radionice. Tu smo prorađivale prethodne dogođaje koji su ostavili utisak na nas. To mi je pomoglo da vidim širu sliku izazova i da izazov sagledam iz različitih uglova. A takođe tu smo dobijali i edukativnu podršku, koja mi je mnogo značila.”
Takođe, autorski tekst „Evaluacija zadovoljstva volontera psihodramskim grupama „Pomoć pomagačima“ “ (Radunović-Marčetić, G., Fila Ivanov, I., 2019) možete pročitati ovde.