Prema recima dr Pitera Levina, psihologa, edukatora i psihoterapeuta specijalizovanog za traumu, simptomi neposredno nakon traume uključuju hipervigilnost (biti stalno “na straži”), intruzivne slike i flešbekove, ekstremnu senzitivnost na svetlo i zvuk, hiperaktivnost, noćne more, nagle promene raspoloženja (bes, plač), sram i manjak samopouzdanja, smanjenu sposobnost nošenja sa stresom, probleme sa spavanjem itd. U kasnijim fazama mogu se javiti panični napadi, anksioznost, fobije, odsutnost, “mentalna magla”, izbegavajuća ponašanja (izbegavanje mesta, aktivnosti, uspomena, ljudi), privučenost opasnim situacijama, adiktivna ponašanja (prekomerno konzumiranje hrane, alkohola, cigareta itd.), izrazito pojačana ili snižena seksualna aktivnost, amnezija ili zaboravnost, nesposobnost za ljubav, brigu i emocionalnu povezanost sa drugim osobama, strah od smrti ili kratkog života, samopovređivanje itd.
Simptomi traume mogu biti stabilni tj. sveprisutni. Mogu takođe biti i nestabilni, odnosno mogu se pojavljivati i nestajati, pojačani u periodima stresa. A mogu biti i pritajeni decenijama, da bi se odjednom niotkuda pojavili. Ovi simptomi vremenom postaju sve kompleksniji i sve manje povezani sa originalnim traumatičnim iskustvom.
Možemo doći i u poziciju poricanja da se takav događaj odigrao, da se pravimo da nije toliko važan. Na primer kada je neko koga volimo povređen ili kada umre, možemo se ponašati kao da se ništa nije dogodilo – jer su osećanja koje donosi pravo suočavanje sa situacijom suviše bolna. Dodatno, ova disocijacija može se manifestovati i preko tela, kao da smo od njega diskonektovani, ne u potpunosti prisutni. Često hroničan bol ukazuje na disocirani deo tela.
Postoji još jedan simptom traume koji bi trebalo da uvažimo, pre nego što se osvrnemo na to kako trauma pronalazi put do našeg tela i uma i uzrokuje dugoročne probleme. Ovaj simptom je manje jasan od drugih – to je kompuprisda sponavljaju akcije koje su dovele do problema i traume.
Izrazito, magnetično nas privlače situacije ili ponašanja koja bi nam omogućila da ponovimo preživljenu traumu na očigledne i manje očigledne načine, u nadi da ćemo ovaj put traumu na uspešan način i razrešiti.
Ova vrsta odigravanja često se dešava u intimnim odnosima, poslovnim situacijama, ponavljanim nezgodama i nedaćama, ili drugim navodno nasumičnim događajima. Mogu se pojaviti i u obliku psihosomatskih oboljenja. Deca koja prežive traumatičan događaj često ga rekreiraju tokom igre. Kao odrasle, često nas vuče da odigravamo traumu iz naših ranih dana. Ovaj mehanizam prisutan je bez obzira na uzrast.
„Došao sam do zaključka da ljudi imaju urođen kapacitet da trijumfuju nad traumom. Ne mislim samo da je moguće zaceliti traumu, već da ovaj proces može biti katalizator za veliko buđenje – poput portala koji otvara put ka pravoj emocionalnoj i spiritualnoj transformaciji. Nema sumnje da pojedinci, porodice, zajednice, pa čak i nacije mogu naučiti kako da zacele i preveniraju štetu do kojih dovode neprorađene psihološke traume.”, Dr Piter Levin, psiholog, edukator, psihoterapeut specijalizovan za traumu.
Kada ste preživeli traumu, vaša odbrambena stanja mogu vam ošteti mozak. Umesto da vam pomognu da preživite, reakcije na traumu mogu postati nefunkcionalne. Oni mogu naštetiti vašem zdravlju, narušiti vašu sposobnost da efikasno rešavate probleme i poremete vaše odnose. Poznavanje vaših reakcija je prvi korak ka ostvarivanju svesne kontrole nad njima.
Naime, kada se nalazimo u situaciji koju naš mozak detektuje kao preteću, organizam dolazi u stanje povećane aktivnosti, tj. u stanje pripravnosti i uzbune. Na taj način spreman je da na vreme adekvatno reaguje – da se fizički borimo ili pobegnemo. Prestankom pretnje, sistemi u telu se, putem, relaksacionog odgovora, vraćaju u normalno funkcionisanje.
Fight or flight reakciju je opisao Walter Bradford Cannon 1915. godine u knjizi “Bodily changes in pain, hunger, fear and rage”. Ovaj američki fiziolog je reakciju prvo primetio kod životinja koje su bile ugrožene, na primer, prilikom izaganja predatoru. Uočio je da njihovo telo tada automatski mobiliše resurse kako bi se pripemilo za suočavanje sa pretećim okolnostima.
Vodeći uzrok problema mentalnog zdravlja, trauma je godinama bila predmet proučavanja i istraživanja. To je složena pojava koju karakteriše niz odgovora kod pojedinaca. Tradicionalni pristup razumevanju reagovanja na traumu generalno uključuje 4F model –(Fight- borba, Flight- bekstvo, Freeze-smrzavanje i Fawn- mrak iliti bespomoćnost) .
1. Fight – borba
Odgovor na borbu je prvi od četiri odgovora u tradicionalnom modelu traume. Ovaj odgovor karakteriše pojačan osećaj agresije, prkosa i besa. Pojedinci koji imaju ovaj odgovor obično će reagovati na traumu agresivnim ponašanjem, konfrontacijom i nasilnim ispadima. Ljudi koji pokazuju reakciju na tuču tokom traumatičnog događaja imaju tendenciju da budu otporni i mogu se posmatrati kao preživeli.
2. Flight – let ili beg
Let je drugi odgovor na traumu. Ovaj odgovor je popularan odgovor na traumu i karakteriše ga tendencija bežanja ili bekstva iz situacije. Ovaj odgovor na let može se manifestovati kao fizičko ili emocionalno izbegavanje. Ljudi mogu pokušati da izbegnu podsetnike na traumatski događaj ili teške emocije. Ovaj odgovor se često vidi kod ljudi koji doživljavaju visok nivo anksioznosti i intenzivnih emocija.
3. Freeze – zamrznutost
Reakcija zamrzavanja je treći odgovor u tradicionalnom modelu traume. Ovaj odgovor karakteriše fizička i emocionalna nepokretnost. Ljudi se mogu činiti „zaglavljenima“ u traumatičnom događaju, nesposobni da ga obrade ili prevaziđu. Ovaj odgovor je često povezan sa disocijacijom, osećajem nepovezanosti sa okolinom i/ili telom.
4. Favn – bespomoćnost
Konačni model u 4F je bespomoćnost. Ovaj odgovor karakteriše traženje zaštite i utehe od drugih. Ljudi koji imaju ovaj odgovor često pokušavaju da se dodvore onima za koje smatraju da su moćniji nego što jesu. Oni takođe mogu pokušati da umire traumatično iskustvo, često preuzimajući krivicu i odgovornost za to. Ovaj odgovor se obično vidi kod ljudi koji su iskusili zlostavljanje ili zanemarivanje.